Stari Mraclinci užad od zvona prenosili su za Sesvete iz ruke u ruku. Za pokoj duša cijelu se noć zvonilo. Misao na pokojne u fizičkom je naporu najjasnija, kazuje se, a zvonareva molitva stremi da nadglasa zvon. Odmarajući, palilo se krijes da ne pozebu ni oni, a ni žene što su u krugu oko vatre molile.– Po kršćanskom običaju i po židovskom, blagdan počinje večer uoči. Znači već sad možemo reći da počinje Dušni dan. Dušni dan, to su molitve za duše pokojnih. Istovremeno se zvonilo, i dok se molilo u cirkve, zvonari su zvonili i umorili su se i kad su se menjali onaj teri je bil vane dok se odmaral bilo mu je zima i onda si je potkuril malo ogna da mu bude topleše. I otud je počelo. Po tom je Mraclin jedinstven u Hrvatske. Nigde, nigde, nigde koliko mi znamo se ne kuri na Sesvete ogenj – ispričao je Stjepan Čunčić.Običaj se proširio. “Kurilo” se kasnije i u Dolencu i u Obreži. Natjecalo se čiji će plamen biti ljepši i veći.
Zbog paljenja guma i gustoga dima, što bi znao zacrniti i crkvu sv. Vida, gdje je “ogenj” i večeras zakuren, običaj je osamdesetih napušten. 1994. smatra se godinom obnove tradicije i otad se “ob šeste vure” na blagdan Svih Svetih Mraclinci ponovo skupljaju na zajedničko bdjenje za mrtve.– Bolje da nestane sela, nego običaja. Poslovica je dijalektička. Gdje nema običaja, nema ni sela – krijes promatra književnik Ratko Cvetnić uz crni pinot gospodina Šafara.
Nekoliko godina nakon obnove običaja, odustalo se od pečenja odojka ili guske i prešlo se na “kostajne”, koji su ove godine “drobni”, ali ukusni. Prošlo je krijesom do 8 sati dvjestotinjak Mraclinaca. Govori se o asanaciji, spelancijama i “higijencima”. Tko je donio više drva, čija je rakija bolja, gdje je dr. Dugac tražio zapise o Školi narodnoga zdravlja.Ostavili smo Mraclince uz dobro vino i kestenje. Svratit ćemo i nagodinu.