Radnja ove priče događa(la) se prije 40 – ak godina na lokaciji koju vam ni danas ne mogu otkriti bez rizika da mi neka moderna Udba pokuca na vrata i odvede me u nepoznatom pravcu s crnim povezom preko očiju. Odat ću samo da se radi o jednom Jadranskom otočiću koji se zove (šta vam je – nisam lud da vam otkrijem kako se zove). Sasvim slučajno, dok sam u proljetnoj predsezoni nedužno plutao na luftiću, u obruču od Švaba cijepljenih protiv hipotermije, s mojim se nožnim palcem sudarila  boca u kojoj se stisnulo par smotuljaka požutjelog papira. Izvadivši ih iz njihovog višegodišnjeg počivališta otpuhnuo sam sa njih prašinu i otkrio da se radi o tajnim transkriptima koji svjedoče o procesu ispitivanja jednog uglednog jugoslavenskog kemičara koji je, pod optužbom da podriva državu surađujući s vanjskim neprijateljem, tragično skončao svoje dane u tamnici blizu mora, ali bez pogleda na njeg. Pa, zavirimo malo u taj opskurni svijet tadašnjeg političkog podzemlja…

„I i i izvinite druže komandiru, stvarno nisam htio“, zamuckujući je piskutavo jecala grdosija po čijoj su ćelavoj glavurdi pljuštali dlanovi ozlojeđenog komandira. Kad nije bjesomučno lupao po svojem podređenom kolegi ispitivaču, pamučnom je maramicom uklanjao džinovske graške znoja sa čela. Iz malog crnog radija na trošnom radnom stolu, kroz šum od lošeg signala probijao se refren: „Il me ženi il tamburu kupi, ja u nešto udarati moram!“

„Idiote, rekao sam da iz njega iscediš informacije, a ti si iz njega iscedio život! Ma zadavit ću te! Pa jel ti znaš da će drugovi iz Beograda sada da nam jebu kevu!!! Trebalo je da tog čoveka tučeš dovoljno jako da progovori, al opet dovoljno nežno da preživi, jel me razumeš?“, besnio je nadređeni partijac pokušavajući zadržati nešto malo preostalog zdravog razuma. „Razumem druže komandiru“, skrušeno će grdosija dječjeg glasića. „Razumeš ti moj kurac! Da me razumeš ne bi sad imali posla s mrtvacem nego sa živim čovekom koji jedini zna informacije koje su trenutno od najvišeg državnog interesa. Ijaaaoooo!!! Kako sam sad najebo, pa šta sam ja skrivio da svoju karijeru stavljam u ruke ovakvog imbecila. Pa kako ću ženi na oči kad me istjeraju iz partije? Ajme majko mila, pa šta sam ja skrivio, za što sam u vojne škole išaoo, ijaaooooj!!“ za glavu se s obje ruke držao nad radnim stolom klonuli komandir. Grdosija je samo šutke držala bradu na prsima i isprćenih slinavih ustiju gledala u pod poput ukorenog bejbi King Konga.

„Pa dobro bre, reci, zašto si ga tako jako tukao? Ajde, budi čovek i lepo mi odgovori na moje pitanje? „Nisam znao da je tako krhak, druže komandiru“, cmizdreći će partijski gorila. „Nisi znao da je tako krhak?“, otegnuto će i nešto tiše komandir. Nakon kraće stanke iz njega opet sjevne munja: „Pa šta si ti mislio tko je pred tobom?! Muhamed Ali?! Kažeš, ma ko ga jebe, ovaj će da izdrži do dvanaeste runde, u treningu je gospon. Ha? Jesi to možda mislio?“ „Nisam druže“, plačno odgovara grdosija. „Nisi to mislio…nisi to mislio… pa šta si onda mislio, ako si i o čem uopće mislio bitango!?“ „Malo sam se zanio, druže komandiru“. „Ma nemoooj? Malo si se zanio? Krasno, malo si se zanio i ubio čoveka! „Ispitanik me čitavo vreme provocirao“, nenadano će grdosija. „A ma nemoj, jadan ti mali buci buci, reci čiki komandiru šta je bilo, svezani ispitanik te zadirkivo?“, komandir će sarkastično. „Druže komandiru, znate da uz vodu i hranu naš zatvorenik jednom tjedno ima pravo i na želju? „Jeste, znam, pa šta sa tim?“ Pa on je, ne znam kako da vam kažem… hteo je da oponašam Darth Vadera, znate kako on duboko priča kroz onu svoju crnu kacigu i to… a ja, ja to ne umem. Nije se prestajao smijati dok sam pokušavao reći „Luke, I am your father“. Zamračilo mi se pred očima i ruka je sama poletila, a on…on se nakon toga ugasio, kao kad na kazetofonu stisneš off. I on više nije on, on je off“, grdosija skrušenog garda dovrši svoje opravdavanje.

Komandir je na tren umuknuo, zagledavši se kroz rešetkasti prozor. Na pustoj plaži neki je galeb upravo kljucao ulovljenu sardinu, svako malo pogledavajući na pučinu. „Šta nisam ptica, da samo letim kud me krila nose i da brinem samo što ću sledeće jesti, eh šta nisam ptica“… odsutno je rekao. „Nego, jel ti znaš uopšte zašto nam je trebala formula tog kemičara?“ „Ne znam druže komandiru“. „He pa vidiš, naš kemičar Mirko, koji nam je bio povjeren od najviših instanci vlasti, otkrio je formulu kako da Coca Cola bude trostuko ukusnija nego što već jest. Polakomilo se đubre nepartijsko nakon što su Ameri saznali za njegovo otkriće koje je u pitanje dovodilo njihov možda i najpoznatiji proizvod. Nudili su mu velke pare da im oda tajnu, a ovaj ih je, sakrivši formulu na sigurno, zavlačio ne bi li iz njih izvukao još veću paru. E pa neće moći!, viknuo je drug Tito kad je čuo za taj slučaj. Nećemo dozvoliti da se virus kapitalističkog načina razmišljanja proširi narodom. Naredio je Mirkovo hapšenje istog tog dana, istog tog trena. Naš zadatak je bio da iz njega izvučemo informaciju gdje je skrivena ta formula, kako bi do nje došli pre Amera. Mogao sam osobno da je predam drugu Titu (zacaklile su se oči komandira). Poput… (omakne mu se jecaj) štafete! I ti i ja zamijenili bi ovaj usrani otok sa lepom kancelarijom u najlepšem delu Beograda, sa lepom mladom tajnicom, besplatnim poslovnim ručkovima, u lepim udobnim odelima, imali bi svoja nova kola i svog osobnog vozača… A sad… sad ćemo ovu vlažnu, podzemnu tamnicu zameniti vojnim sudom. Lišivši druga Mirka života lišio si nas obojicu budućnosti! teklo je iz komandira kao da recituje poeziju bijesa.

Ipak, dok je, poput automata ponavljao jedno te isto, sinula mu je bizarna ideja kako da uspešno razreši ovaj slučaj. Obrazi su mu povratili prijašnju boju. „A ne, neću se ja tako lako predati. Ima da mi nađeš nekog medija, čuo sam da ih ima tu po otocima. Oni umeju da pričaju sa mrtvima. Ima da dođu i pronađu kanal preko kojeg ćemo s Mirkom stupiti u vezu. Oni će biti naši vezisti! Mrtvom Mirku biti će svejedno, američke pare više ne može da koristi tamo gde je sada. Odat će nam tajnu gdje je formula! Tako je. Tako jeeee!!!! vrisnuo je komandir kojeg su opsjedale deluzije. Ushit mu prekine orijaški kolega: „Ali druže komandiru, s drugom Mirkom bilo je nemoguće komunicirati i dok je bio živ, a kamoli… „Ti šuti!, grubo ga prekine komandir. „Zbog tebe i moram poduzimati ovakve očajničke mere“…

„Halo vas dvojica“, začuje se iz susjedne prostorije. Komandir oseti navalu adrenalina. Pa je li moguće? Je li moguće da je to Mirko? Od same pomisli da im se iz susjedne prostorije obraća mrtvac koji nije mrtav, komandir se poput taneta uputio prema sobi za ispitivanje. Mirkovo tijelo je i dalje bilo kruto, ledeno i beživotno. Jel on to njega zajebava? Igra se s njim? „Halo vas dvojica, javite se, neko!“ odjeknulo je opet. „Pa šta si ti trbuhozborac, o mamicu ti!“, pizdio je komandir prema pokojnom kemičaru Mirku. „Halooo, diži više slušalicu!“, opet se oglasi nepoznati glas, ali ne iz Mirkovog smera. U drugom kutu sobe s omanjeg je stolca visjela ručica telefona. Komandir uputi sotonski pogled prema grdosiji: „Jesi ti to s nekim pričao malopre? Grdosija ne ispusti ni glasa. „Jel ti čuješ mene bre!? Šta ćutiš, pitam s kim si pričao bez da si spustio slušalicu!? „Sa majorom iz generalštaba, druže komandiru“, tiho će piskutavi ćelavac. On mi je naredio da ne spuštam slušalicu“ „Pa šta…šta je hteo?, uznevjereno će komandir, znatno tiše kao da će time promijeniti gorku istinu koju već naslućuje. „Pa nisi mu valjda priznao?“. „Nije ni morao“, opet će glas iz slušalice. „Ha halo druže majore, pa kako ste, obrati se komandir svom pretpostavljenom. „Znatno bolje od Mirka“, rekne major. „Ma ne, ne, znate, Mirko je u redu, samo spava, znate malko je umoran od ispitivanja i tako“, bezglavo je glavinjao na smrt preplašeni komandir. „Hm, hm, spava? Pa da, moglo bi se to i tako reći, poslali ste ga na večni počinak“, doturi major i nasmije se tonom okorjelog pušača. „Slušajte, ne očajavajte, sve je u redu, šta mislite zašto smo Mirka poverili baš vama dvojici? Pa sigurno ne sa namerom da ovaj preživi, blesani. Znali smo da nam taj stari pohlepnik za parama nikad neće odati informaciju gdje je sakrio svoju formulu. Isto tako, znali smo ni da vas dvojica nećete obaviti postavljeni zadatak, zato smo vam i rekli da on mora pod svaku cenu odati informaciju i uz to ostati živ, jer da smo vam rekli da on mora umreti vi smotanci biste ga već nekako uspeli održati na životu, usprkost surovim metodama ispitivanja koje provodite. A to nismo hteli, jer živi Mirko bio je izravna pretnja komunističkom načinu rasuđivanja. Ovako, napisat ćemo da je naš poznati kemičar nestao pod još nerazjašnjenim okolnostima. Po njegovo telo uskoro dolazi naša specijalna postrojba s krematoriuma. Mirka ćemo raspršiti zrakom poput kemijskih čestica koje je tako vredno proučavao za života. Svaka čast dečki, na vaš neuspeh uvek možemo uspešno računati. Bravo!“, zadovoljno vikne major i spusti slušalicu. Tu-tu, tu-tu, tu-tu, odzvanjalo je prostorijom utihnulih iluzija. U komandiru su se mešali olakšanje što neće morati na vojni sud i očaj što ga sustav u koji tako slepo vjeruje i čitavim svojim bićem štuje smatra za nepouzdanog idiota…

Eto, što da vam kažem – i sam sam ovu priču na svom luftiću pročitao u jednom dahu – da ne poveruješ…