I tak smu se dosmicali do zojnoga dona ove – bi jo rekla pučkim jezikom – posrane godine. I dalje smu bili zaprti, šteli mi to ili ne šteli. Si su letos bili bolje splošeni nek loni, kat još nismu niti apsolverali taj opaki virus. Če sem se baš i dela na iglu dvoput, toga sem vroga tak i onak pobrola. I prebolela. Nek ne vrok odnese, mene je to obična viroza. Tak sem bovila. Na trejtu se iglu ne priprovlam. 

Inače, sega sem imela, osim duševne hrone, jer mi faliju druženja s prijateli, fali mi popevanje v mojemu društvu, fale mi moje Anđelice, fali mi taj moj mraclinski društveni život v teromu moreš k sakomu pristati, zagrliti ga, poslati mu osmeh, a da ovaj z drugoga kraja ne ustukne od stroha da se na zarazil. Sem nam želim da se vrne to lepo vreme bez drlobe. Vu tom virtualnem svetu, ze semi sem lepo komunicerala, često popila kovicu i viđala se z mene drogim i mojim posebnim ludem. Malko si pofilozoferamo, nasmejemu se, i domum otideš kak tica, pevajuči.

Kile, tere sem prošlo leto zgubila, ovo sem leto povrnula, pok sat imam drkotajne, da ih nazoj vusput negde pogubim. Bože nedaj smrti, ki me bu vrok nosil na posledni počinek. To bi murali biti provi muži. Malo bi mi bilo poradi toga neugodno. Zoto, krećem pok na režim, samo da prejdu ovi doni.

I tak, kak i sako leto, v novu se uhoja veselo, s puno node v bolše zutra, a onda na kraju, jedva čekaš da i ona prejde. Jo bum si lepo sega pripravila za jesti, i v Novu bum zašla z mojum Najdražum. Mi dve i gora zelena! I napokon bum, če bum štela, ležala, sedela, mot i zaspola, neznam vam of čas povedati, al bum javila zutra, kak smu bavile.

Vam sem, drogi moji, želim zdravo, bezbrižno i veselo Novo leto, i da nikoga svega drogoga vujne ne zgubimo. Si mi i nam drogi naši, da smu na broju. Se vas puno volim i veselim se sakomu zestanku z vomi.