Primetili ste da rado uspoređujem vrijeme mojeg djetinjstva i mladosti s vremenom u kojem živimo. Negda ni bilo dana da neko nekom ni otprl vrata. Bez najave. Ak je i bilo zvono, niko ga ni koristil jer su vrata bila otključana. Pokucalo se na kuhinjska vrata, i ni se čekalo “naprvo-o”, ulazilo se ko doma. Kuhinja je bila centralno mjesto svih događanja  Primaća je soba bila za pokazivanje. Retko kad su u nju dolazili gosti. To su bile prostorije za posebne persone i statusni simbol malograđanštine, priznali mi to ili ne.

Kad su se delale nove hiže, tu su svi pomagali. Još su mi žive slike kak razvlače željezo za armaturu. Ni bilo pikanterija koje nisu zišle van. Znalo se ko se sastaje, rastaje (rijetko i skandalazno), ko se “šoca”, ko je kupil traktor, a ko bu imal vodovod. Ništa se živo ni mogli skriti. Denes nemaš pojma dok ne prečitaš v novina ili sam akter obesi svoj zmazani ili čisti – falite me usta moja, di sam bila, što sam radila –  veš na mrežu. Rekel je jedan čovek; niko k nikomu. Dobro, malo karikiram, ali kad smo otišli k nekomu ili neko došel k nama bez prethodne najave? Odi k susede i reči joj to i to – mobiteli ondašnjeg vremena. Sasvim je okej poštivati zonu privatnosti dok ne prejde u zonu otuđenosti. A mi smo je, kao narod, odavno prešli.

Današnje generacije koje stasaju nikad ne budu znale kak je to kad slušaš razgovore odraslih, selske tračeve, (pri tom ne mislim ništa loše, čak je i struka potvrdila da ogovaranje zbližava ljude i daje im osjećaj pripadnosti skupini), a da pri tom nemaš pojma da je i onda “biti sposoban” značilo biti mikrokorumpiran. Ovu sam reč stvorila samo zato jer je ono u odnosu na denes – bila čista kamilica . Današnje generacije su u stanju u kratkom vremenu i putem mreža nekoga vinuti u orbitu, a nekoga na galge. Zloba eksponencijalno raste i mislim da su oni ključni tjedni daleko iza nas. Ovo je slobodan pad i teško zahlađenje odnosa među ljudima. Odviknuli smo se i začahurili. Ali, čovjek pamti događaje sa drugim ljudima, ne pamtiš buljenje u mobitel. To je naša zona komfora iz koje ne izlazimo.

Srećom, postoje udruge koje to zajedništvo drže na okupu i možda ga i nesvjesno pomažu održati na životu svima poznatim sloganom – bolje da se zatre selo nek običaji, jer selo se odavno zatrlo.

Post Dobro mi došel prijatel je prvi puta viđen na MRACLIN.HR.