Ak bum baš skroz iskrena prema vama koji čitate – a budem, jer vi to zaslužujete – onda vam bum priznala da me radovi u polju i vrtu nigdar nisu previše zanimali. U očima moje familije, nečija vrednost se precenala kuliko more i oče fizički delati, a sposobnost kuliko se visoko popel na partijsko-hijerarhijskoj ljestvici. Moja budućnost, s obzirom na takve kriterije, i ni bila obečavajuća.

Ovih dana nas Sunce jarko prži ko da smo kaj krivi, a vele da to nije sve. Još bu gore. Nezapamćene vrućine. A bilo je vruće i negda.  Moji baka i deda Kos nigdar me nisu gonili na polje. Zeli bi me samo ko levo smetalo ak nikog ni bilo doma. Baka i deda Štuban nisu bili milostivi. Te beri kramper, te kukurizu, gamilicu….A mene od suhe zemlje po rukama i sad ščipa iza uha.

Vrući letnji dan, deda dolazi na beciklinu i ajmo, idemo prevračat. Nemaš izbora. I ja na svojeg ponija svjetlo plave boje i na senokošu. Sunce prži. Deda u potkošulje i okreće seno po linije otkosa, baka mu tik za ….,a ja negde u daljine. Daj se geni i okreći to seno, viče deda. Ni da baš bilo neke koristi od mene. Prašina se kelji za mene, znoj ju fiksira ko da je višekomponentno lepilo, ja čeznem za hladovinom, tušom i mrzlim sokom. Nakon prevračanja ide kupčanje. Naravno, kad se seno zesuši. Zemeš drvene zupce i vlečeš tu travu, a baka slaže kupčeke. Ne moram reći da je i dalje vruće. I sparno. Ono čega ni bilo su ova tornada. To je novokomponirana pojava u našim krajevima.

I sad ja vas pitam; stalno se žalimo da je negda bilo lepše. Kakva je lepota na plus 35 spravlati seno? Ni bilo tuša v sake iže. Veš se pral na ruke. Još češće presušal dok se ni skoril od soli iz znoja. Denes, skoro pedeset let posle, niko živ ne bi rekel da sam lena zato kaj mi se nejde na pole po najveće žege. Zato su meni ova vremena čist okej.

Post Žega i lenost je prvi puta viđen na MRACLIN.HR.