Snuje se urota, pljačka banke ili atentat. Navija se, pak, na Maksimiru. Nu, mi smo snovali i navijali kudelnu preju tera nam treba da bi mogli tkati ličke fertune za naš Dučec. Snovalo se na snovače. Snovača, to vam ne ono v Domu, gde se sluša muzika. To je stroj kaj su imele naše bake, obavezna faza pre navijanja na stan. Dobro pogledajte slike i bu vam vse jasno. Budete isto videli da je snovača bila prvi ringšpil za malu decu. Je, možda ne znate, negda ne bilo plejstejšena i Tik Toka, pak su se deca svejeno znala zabavlati.

Ne dobro počelo. „A de su ti križi? A jel imaš greblicu? Dobro, dobro, imam ja. Lea, ojdi donesi“. Vučitelica Barek je bila stroga, ali pravedna. Samo, nekaj je falelo. Ipak, mi smo tradicijska udruga, čuvamo kak je negda bilo. Kaj je negda bil statusni simbol vučitela? Šiba. Otišel sem na vrt i donesel jednu pravu. I kaj mislite gdo je prvi dobil z njom? Zločesti su baš i to morali slikati.

Posel je išel pomudno. Kudelna preja se teško raspleče, tak da ovo nesu Dučecove spelancije, več zapetlancije. No, vredne i strplive naše žene su osnovale jedno petnaest metri osnutka, baš za fertune. Mam nakon okrepe išlo se navijat osnutek na stan. Tu je trebala greblica, do sad nesem niti znal kaj je to. I tu nas je naša preja opet jadila. Morali smo to proglasiti za psihoterapiju, da se jača strplenje i čeliče živci. I sigurni smo da je to zadnji put put da delamo z njom. A naše žene su se pokazale dorasle izazovu. Videlo se da ih je vučitelica Barek dobro komenderala.

Kaj nam je dalše za delati? Treba navajati čez ničenice i čez brdo. To bi moglo biti drugu subotu, 12. travna. A onda, če bu sreče, konačno bi počeli tkati.

Do ponovnog tkanja,
Stjepan pl. Čunčić

Post Snovali smo i navijali smo je prvi puta viđen na MRACLIN.HR.