Svako godišnje doba ima svoje ljepote i svoje čari. Jesen je za mnoge ipak najljepše godišnje doba, ne samo zbog raskoši njezinih boja, podnošljivijih temeperatura, već zbog berbe jesenskih plodova, koji su produkt mukotrpnog truda i rada. Berbi grožđa i šljiva pristupalo se s posebnim veseljem, pogotovo ako je godina bila rodna i plodna. Bilo je puno posla i odricanja da bi se došlo do finalnog proizvoda, ali to su bile slatke brige, jer je cilj bio jasan – napraviti što bolje vino i rakiju, naravno i što veću količinu za okrjepu tijekom dugih zimskih dana.

Rakija se pekla – ili žgala – od drožđi, koma ili tropa ili od šljiva. Kotlova za žganje nije bilo u selu puno. U sjećanju mi je ostalo da je moj tata uzimao kotao od teca Blaža Galekovića – šnajdera. Rentanje se nije plaćalo novcem već po kotlu: koliko kotlova, toliko litara rakije. Rakija ne samo da je bila za piće, ona se koristila kao lijek za ušlage ili obloge kod povišene temperature, kao dezinfekcija rana, čak i kod zubobolje.  

U ono vrijeme moji roditelji su imali veliki šljivik i puno vinograda na Šiljakovini. Baš da sam bila sretna s branjem nisam, ali me nitko nije ni pitao. Žganje rakije počelo je rano u jutro i trajalo dugo u noć. Ponekad, ako je bila velika količina šljiva i drožđi, nastavak je bio slijedeći dan. 

Jačina rakije bila je izražena u gradima i mjerila se alkoholmetrom. Naravno često se probavala, jer nepce je ipak najbolji pokazatelj jakosti. Za provjeru jakosti, rakija se bacala u vatru. Ako je plamen bio veliki značilo je da je jačina dobra. Međusobno se dolazilo kod susjeda ili rodbine gdje se palila rakija, na degustaciju. Kad su proradili maligani bilo je veselo. Znalo se i zapjevati: “Rakijice rako, ja te volim jako,a ti mene rako u jarak polako”.  Na slici iz 1965. godine žganje rakije je bilo kod maminog ujaka Filčeka. Meštri  na kotlu su bili Stjepan Kovačić – Ribič, Nikola Galeković – Danec, a na degustaciju ravno iz cuga svratili su Ivič – igenec kod Dragca Franeka – moj tata Josip Cvetnić, Jura Amerikajnkin, a tu je i moja mama Olga Cvetnić, valjda je i ona malo probala. Od svih navedenih mama je danas jedina među živima.

Prošla su ta lijepa vremena druženja uz kotao. Došli su drugi ljudi i novi zakoni. Budući je nama, Mraclincima, stalo do običaja i čuvanja kulturne baštine, tradicija paljenja rakije nije otišla u prošlost. Naš KUD Dučec u sklopu Dučecovih spelancija svake godine, pa tako i ove, organizira paljenje ili žganje rakije. Druženje i degustiranje rakije uz kotao ima posebnu čar i vraća sjećanja na prošla vremena. Zato svi kojima je stalo do tradicije i dobrih starih običaja dođite k nama 4. listopada ove godine na žganje rakije.  Uživajmo u svakom trenutku što nam život pruža, jer kako pjesma kaže: Danas si cvijet, sutra uvela ruža. 

Post Palenje ili žganje rakije je prvi puta viđen na MRACLIN.HR.