U posljednjem, trećem nastavku razgovora sa Vladimirom Cvetnićem Milekom, dotičemo se nekih manje ugodnih uspomena iz sedamdesetih i osamdesetih, ali i veselja koje pronalazi u svom vjerskom životu.

Vratimo se na Dučec. Koga su ’72. deli mesto tebe?
Joska je bil onda predsjednik. A, učil ih je plesati Dado. Iz Zagreba. On se je kasnije još jenput vrnul u društvo već kad je bio predsjednik Šturm. Ja sam u desetom mesecu išel na hitnu operaciju za slijepo crevo. Taj dan, kad sam došel z bolnice, idu Lujo i Kralj k meni. Ja sam bil tam u prve sobe, i velim mami da sam gladen, da mi donese jesti. Vele oni – ostani tu, bumo se spominjali. Nemamo se mi kaj spominjati. Ja sam otišel, znam ke su došli.

Kako si ostao bez putovnice? Je li to bilo prije vojske?
Nisam ja vojsku služil! Meni je dijagnosticiran čir sa 16-17 let. A pukel mi je tek lani (smijeh). Belgija, da… Još smo bili KUD Ivan Goran Kovačić. Došli su iz nekakvog sekretarijata za kulturu i s njima su došli predstavnici iz Belgije. Mi smo napravili probu i oni su bili oduševljeni. Odma smo bez problema potpisali ugovor i sve kaj je bilo potrebno da odemo tam na gostovanje. Ali, onda nas je Brajm pozval, brata, mene, Franeka i Čomija. Pitaju kako smo mi to potpisali. Mislili smo, oni su glavni – ti iz sekretarijata i ovi iz Belgije –  kaj bumo sad vas pitali. Ali, znaš kak su partijaši bili puni sebe, i dobil sam za deset dana poziv da donesem pasoš, onda se još pasoš zval, ne putovnica. I gotovo, zabrana putovanja.

Samo su ti ga uzeli?
Da, druže, pasoš ostaje, a ti si slobodan. Kako je jedan drug rekel: kad zmiji odsiječemo glavu, rep može kuda hoće. Bili smo razočarani jako, jako. Sve je bilo plaćeno a nismo mogli ići. Pasoš su mi vratili nakon pet-šest let, Mikša, kaj je delal na pasošima. Veli on meni – dobro, zbog čega ne dođeš po pasoš? Kakav pasoš? Daj, daj, kupi formular na kiosku i reči da ti je pasoš oduzet i da hoćeš da ti se vrati. I stvarno sam ga za pet dana dobil natrag. On mi ga je sam donesel doma. Ali, na kraju društvo nije išlo u Belgiju.

Kad je Tito dolazil u Zagreb vas su zatvarali te dane?
Ja sam moral iti na miliciju. I Janko, pokojni maler z Okuj, Joža Priselec tišlar z Vukovine, iz svakog sela po jednoga su zeli. Zadnji put je Tito bil tri dana i mi smo tri dana morali tam biti. Joža Priselec i ja smo se vozili svaki dan, jenput ja, jenput on. Joža još nije bil gotov, a mene su iskali već doma. A, vele moji, otišel je, otišel je po Jožu Priselca. I kad su došli tam mi smo već bili tam. Onda je Miličević (v Mraclinu je bil oženjen), vikal na mene i moral sam iti na ispitivanje. Unutra je bil neki fini čovjek. Mi nećemo vikati poput Miličevića, mi ćemo lijepo razgovarati. A Miličević je samo vikal i klel.

Jesu li vam radili probleme u firmi?
Nisu baš, jesu dolazili oštro i inspekcijski, ali se je dalo. Jednoga Buševčana sam stiral z radione van do puta, do ceste. Kad je tu došel, nisam mu ništa mogel jer je bilo na javnoj površini. A, na mojoj površini nemoj galamiti. Više se taj čovjek nikada nije z menom mogel lijepo spominjati. Bilo mu je neugodno, pogotovo sad u ovoj našoj državi.

U politici nisi bio nikada?
Ne, jedino sam bil HDZ, kad je počel rat, prije ne. Prije nisi ni imal nikakvu stranku. Ili komunista ili na suhom. Ja sam rajši na suhom bil.

Vidim da imaš ploče, starinske? Slušaš to nekad?
Ejjjj, ima ih tam 50-60, long-plejke, stari hitovi. Retko ih slušam. Ali kad počnem, onda ne znam stati.

Odkad je brat umro, ostala je velika praznina u tvojem srcu?
A je, je…i tak naglo, nenajavljeno. Jako smo bili povezani.

A kako je išlo bez cigarete dok si bil bolestan?
Baš sam se čera svadil s Ivkom kak nemrem baviti bez cigarete. A ona viče – kak nemreš bez toga? Čekaj, tvoj muž nikad nije zapalil cigaretu i od čega je mrl? Od raka pluća. Ja sam sad u petak bil na rengenu u Gorice, srce i pluća, sve okej. To malo sim i tam, to imamo svi. Ja pušim 60 let. Ako te oće, oće – ako neće, neće. Prošle godine u 10. mjesecu bil sam na hitnoj operaciji. Pukel mi je čir na želucu (vanjsko puknuće) i nisem smel pušiti jedno vrijeme. Kad sam počel pušiti, odma sam oživel, jednostavno sam oživel.

Što bismo poručili mladima?
Ke im moreš poručiti. Samo glediju te mobitele, te, kak se zove, igrice, kompjutere. Oni nemaju uopće veze z ljudima. Ja im ne bum ništa poručival, a ke bum. Da im se ne zamjeram. Takav je tempo života koji je njih zahvatil i ako nisi u tome onda si vriti.

U svojoj knjizi „Ostala je samo radost“, sestra Ilijana od Karmela, naša „časna Ankica“, navodi te kao uzornog vjernika i dobročinitelja Karmela. Kako gledaš na vjerski život? Kad je počela ljubav prema Bogu? Jaka, prava?
Ja sam od rođenja u vjeri. Moji roditelji su bili vjernici i to je bilo tak.

Koliko moliš dnevno?
Ujutro i navečer, a u podne Anđeo Gospodnji.

Idemo prema kraju. Gledaš li televizor?
Ne! Dnevnik rijetko kad. Jedino nekad nogomet. Knjige već dugo ne čitam. Jedino s veseljem čekam sviranje v cirkve, pogotovo sad kad su pred nama dani Svih svetih, pa Božić. Najljepši dani u godini! Prsti su opet gibljivi i čeka nas, ako Bog da zdravlja, puno lepih i svetih zajedničkih misa.