„E smrzo sam se ko pič.. Vani je minus 800“, reče Mario s vrata i požudno uvuče dim cigarete. U polumraku lokalne birtije rasplamsali žar mu je lice okitio demonskim sjajem. Za stolom u separeu čekao ga je Damir, prijatelj iz srednjoškolskih dana. Obojica su nedavno navršila četrdeset. Nakon što je otpuhnuo dva masna oblačiča Mario teatralno nastavi s asocijacijama vezanim uz vremenske prilike za koje je bio uvjeren da su smiješne: „Čovječe, samo sam čeko kad ću naletit na polarnog medvjeda. Ono, bok bok ja sam Mario – bok ja sam bijeli medvjed, idemo na čaj? Može, ajmo“. „E aj nećemo o vremenu, o tom pričaju samo penzići i rulja koja ne zna kak drukčije razbit neugodnu tišinu“, prekine ga Damir. Mario se uznemiri jer se bio nadao da će ga nasmijati. Šutnjom i zaleđenim licem pokušao je to prikriti, čekajući što će Damir sljedeće reći. „Imam plan, znam kak ću se dokopat onih 20 somova za novi rabljeni auto“. Mario pogleda prijatelja s neskrivenom nevjericom. Naslušao se već podosta takvih polupijanih ideja koje nikad ne dožive realizaciju. Možda im je to i osnovna svrha – da popune, oplemene, svakodnevno luzerstvo iluzijom nečeg korisnog, konstruktivnog. Naprosto je komotnije maštati nego se prihvatiti pravog posla. Pomalo i u osvetničkoj nasladi Mario se odlučio narugati Damiru: „Novi rabljeni? Pa to je oksimoron, moronu? Mislim kak novo može bit rabljeno? I obratno“. U tom trenutku pored njih prođe mlađahna brineta čije je procvala stražnjica hipnotički djelovala na Marija. Izbečio je oči, zakrenuo glavu za gotovo 180 stupnjeva i napadno ju skenirao na putu do ženskog wc-a. Damir mu je nešto krenuo odgovarati, ali on je kao u slow motionu promatrao graciozno žensko tijelo. Nakon par sekundi očaranosti sav se snuždio. Izraz očaja razlio mu se blijedim licem na kojem su upali podočnjaci u kombinaciji s obrvama nalikovali okruglim okvirima naočala. Kad je ova ušla u wc odsutno je buljio u prazno. Snaga njene ljepote proporcionalna je mojoj muci što je ne mogu imati, pomislio je. Odlučio se pribrati shvativši da nema pojma o čemu Damir čitavo ovo vrijeme priča. Kad završi s monologom postavit će mu pitanje vezano uz ono zadnje što je rekao i time pokušati stvoriti dojam da ga je čitavo vrijeme pozorno slušao. Dakako, postoji opasnost da će naići na odgovor – pa to sam sad reko, jel ti mene slušaš?, ali to je prihvatljivi rizik.

Damir je bio sve uživljeniji: „Zavod za zapošljavanje nudi potporu za samozapošljavanje, moraš im isfurat poslovni plan i ako ga odobre – vala, 20 somića za poduzetnički početak. Kaj njih boli kur.. na kaj ću ih ja potrošit, nije to namjenski kredit. Treba samo na početku napisati razrađenu viziju onog s čime se misliš bavit. To će mi napisat Kruno, on se u to kuži“. „Pa jel imaš kakav plan?“, upita ga Mario, siguran da je ovim pitanjem uklonio i najmanju naznaku da nije skoncentrirano slušao. „Imam, razmišljao sam o veselim kondomima“, ispali Damir. Mario ga pogleda: „Daj me nemoj jeb.., kakvi veseli kondomi – kaj si ti lud? Uostalom, čovječe čak i da ti prođe ta ideja pa ekipa će te ziher ić provjeravat nakon kaj im uzmeš lovu. Pa moraš im neke dokaze biznisa isfurat“. „Ma joj daj, to je fakin državna firma, kaj briješ da oni to prate, ma prate moj kur.., sjede tam u svojim uredima i znaš kaj rade? Jebeno postoje. Eto to rade. Dobivaju lovu za svoje postojanje na takozvanom radnom mjestu. Rade ne radeći ništa“, Damir sa zadovoljstvom zaključi. „Nije ti to baš tak kak si si ti zamislio“, oprezno će Mario i doda „Al ajde, uzmimo da ti ta spika prođe, ne kužim kakvi su to veseli kondomi? Kaj, navučeš ga i treba ti se počne smijat kak ti je mali – mislim za to ti ne treba kondom!“, reče kroz polusmijeh i obuzme ga gadan kašalj: „Koh koh, e koja si ti budala aahh!“, smije se kašljući i dugo uzdahne s olakšanjem nakon što mu kašalj popusti.

Damir mu spremno uzvraća: „Ma niš ti ne kužiš. Pisale bi na njima neke fora porukice. Ko u onim kolačićima, ali ove su ugravirane na gumu, ne. „Ugravirane? Pa nije to zlato čoeče“, snebiva se Mario. „Joj dobro, kaj me loviš za svaku riječ. Uglavnom, kad se frajeru digne svaka će butrica umirat od smijeha, to će klince opuštat prije ševe“ Mario se opet naglo smrkne i beživotnim tonom kaže: „Kaj će im opuštanje prije sexa? Pa trebaju bit uzbuđeni, a ne nasmijani. Osim toga kak ćeš ti ovima s burze dokazat da bi se tvoj mali usrani brand mogao ugurati uz Durex i druge marke. To ti ne bu prošlo buraz, smisli neš uvjerljivije, posebno ak ti je glavni motiv državi otet lovu.“ Premda je dobrim dijelom vjerovao prijateljevim tvrdnjama Damiru nije padalo na pamet da popusti u želji da mu dokaže suprotno: „Gle to kaj ti u to ne vjeruješ ne znači da ne bu prošlo. Tinejđeri i studentarija danas vole takve stvari. Samo da je šareno i blesavo.“ „Tvoj mozak je šaren i blesav stari moj. Nego daj mi reci kad ćemo na tvoju viksu? Zaželio sam se malo prirode“, Mario odluči promijeniti temu. Stolu prilazi mlada konobarica u uskim pripijenim trapericama: „Dečki mogu vam sam’ naplatit, završava mi smjena“. „Hvala na pitanju, ne možeš!“, šarmantno joj uleti Damir, a konobarica se neusiljeno zahihoće. Mario je buljio u njih dvoje kao da mu je netko upravo izrekao smrtnu kaznu: Kak na njega klinke još uvijek padaju, a mene ne bi pogledale ni da pored njih upravo podižem Jackpot, tiho je patio u sebi osjetivši kako ga nešto probada u želucu. Damir mu uputi vragolasti pogled kojim je nedvosmisleno poručivao da je konobarica opasni komad: „Kaj si reko, na viksu? Kaaznam ne da mi se. Gore ima previše stvari za popravit, prokišnjava krov, drva nisu nacijepana, treba prilaz zasut s pijeskom jer je sad sve puno blata. Čim bi čula da idemo tam žena bi me natjerala da to riješim, a kuiš ja bi gore išo cugat i odmarat se. Ono, chilanje. A to možemo i ovdje, kuiš“, veselo poentira i namigujući nazdravi Mariu. „Da, al zrak je gore drukčiji. Ja sam gore u šumi drukčiji“. „Je, posebno kad se ljeti skineš u podrapane bokse i s motorkom objaviš rat starom oronulom drveću“, kroz smijeh će Damir. Iz Marija krene neočekivana lavina: „Odmah sam bolje kad se maknem iz ovog usranog grada. Imam osjećaj da će mi ovdje duša užegnuti. Sve je tak puno negativnih, otrovnih ljudi. Gadi mi se ovaj grad, sve je puno dušokradica koje žive u paničnom strahu od tuđeg uspjeha“. „Joj daj, nemoj generalizirat zbog par loših primjera, to je glupo“, uzvrati Damir. Premda je u njih i dalje vjerovao, Mario se sa svojim izrečenim stavovima bio već odavno više-manje pomirio. Ono što ga je iznutra doista greblo bila je maloprijašnja naklonost mlade konobarice prema Damiru, ali ponos mu nije dopuštao priznati pravi razlog svoje rastuće anksioznosti.

„Fakat si živa depresija, daj se skuliraj malo“, Damir je potiho dodao u nadi da će time stišati i Marija. Nije želio da ih drugi gosti birca čuju dok pričaju o takvim stvarima. „A kak da se skuliram kad sam prokleti izgubljeni slučaj. Nemam posao, živim sa starcima u svojoj četrdesetoj, nemam ni curu, a kamoli ženu, sve što radim je propadanje – u tom sam stvarno super“, na vlastito neugodno iznenađenje Mario osjeti da ga ono za što je mislio da je odavno emotivno nadišao opet počinje boljeti. Uplašio se snage vlastitih riječi. Kao da neke stvari, sve dok ostaju neizgovorene, nemaju moć nad ljudskom dušom. Novi konobar mijenja pepeljaru na stolu i on promuklo produži s jadikovkom: „Znaš kaj je najgore, to kaj ću za sat vremena doć doma, leć u krevet i kaj će me bolit briga za sve ovo kaj me sad ubija, kužiš umjesto da neš napravim po tom pitanju ja ću opet samo nemoćno zaleć i zaspat. I tako unedogled. Dok konačno ne crknem. Ja sam hodajuća crkotina, kralj ovog sveopćeg smeća“. Damir je znao, vidio je već taj crni bezdan u Marijevim očima, znao je da ne postoji ništa čime bi mogao zaustaviti tu navalu teških olujnih oblaka. „Daj čovječe, ovo je šizofrenija, pa maloprije smo se normalno razgovarali, sad mi se tu raspadaš, daj – nije uopće zabavno“, iziritirano je rekao, pokušavajući ipak, iz poštovanja spram njihovog prijateljstva, pokazati i dozu suosjećanja. „Zašto bi sve moralo biti zabavno“, progunđa Mario, a Damir se, ne mareći za tu Marijevu upadicu nadoveže: „Kaj misliš da si ti jedini koji ima probleme? Svakome su njegovi problemi najveći na svijetu. Pa daj pogle’ oko sebe, svi su u nekom poluraspadu“, imao je i previše svojih problema i premalo živaca da ovdje na pivi Mariju glumi psihijatra. Otišao je na wc i poslao ženi poruku da ga istog časa nazove. Na brzinu će već smisliti izgovor zašto mora odmah krenuti kući…