Tu sam rečenicu od moje bake čula bezbroj put. Kad bi opala šnita kruva, najčešće na namazanu stranu (čista fizika), baka mi ni dala ni pomisliti da bi se hitilo. Sama pomisao na to, njoj je bila teško svetogrđe.  Kaj god da je bilo na njoj namazano, mast, pekmez, pašteta, bilo je idealan skupljač smeća s poda. A ko je onda o tome uopće mislil. Imati svaki dan friški kruf za nju je bila privilegija. Obično je kupovala crni jer je bil najjeftiniji. Meni je ipak beli bil draži. Npr. talijan. Kak je to dišalo. Najslađe je bilo dojuriti doma, zeti namazani talijan i natrag na igru. Daš griz? Uobičajeno pitanje i očekivani odgovor. 

Desetljećima ranije, ritual pečenja kruha pri Perušinima se događal saki pondelek. Baka bi zamesila pet kruhov i jen lepček za decu. Bil je to kukuruzni kruf od prave mele od domaće kukurize.  Perušini nisu imali krušnu peć pa su nosili k Fijolkinima. Pod kruf se delo zelje da ne zagori od dole. Deca su čekala svoj lepček i to je bila poslastica jer za druge oblizeke baš i nisu znali. Dogodilo se da bi se kruf spljesnivil ili bi ga miši nahrdali. Baka bi to obrezala i jel se dok se ni pojel.

U denešnje vreme kad imamo svih mogućih kruvov, beli, crni, raženi, krumpirov, sa sjemenkama, bez kvasca, bez glutena, teško je pojmiti kuliko je obred pečenja kruha bil cijenjen u toj zajednici. Nekak mi je i denes žal kad se kruh hita, al tolko prezlov nemrem namleti ni potrošiti. Tješi me da ja to uredno skupljam i prosljedim za pajceke i kokoši. Opet se vrne u hranidbeni lanac.

Poštivanje kruha kao kralja hrane, odavno je nestalo. Malo je onih koji ga sami peku i to nije ni blizu ni miris, ni okus iz davnina. Još ga manje netko poljubi kad mu padne na pod. Danas to opravdavamo higijenskim stečevinama, jer na podu ima svakakve vidljive i nevidljive gamadi, a naš je imunitet izgubljen u dezinficijensima, jer čistoća je pola zdravlja. Ona druga polovica je što?

Naš se odnos prema hrani promijenio jer imamo svega. To izobilje nas je dovelo da više ne znamo ni kad je svetek, ni kad je petek. O budućnosti neću razmišljati. Plaše nas da će hrane biti sve manje, ili je to realni scenarij? Kukaca će uvijek biti, žohar je preživio i nuklernu bombu. I vraćamo se na početak kad smo pojeli i crva u jabuci i kukca kojeg nismo vidjeli. Naš narod je prilično tvrd u mijenjanu tradicionalnih prehrambenih navika. Zamislite sarmu sa mljevenim crvima ili mini šunku od skakavčevog buta. Ma znam da je nezamislivo. Teško će nas uvjeriti u nutritivnu vrijednost kukaca i ličinki. No, pripreme su u tijeku. Ja se toplo nadam se da nikad neće ostvariti ona stara narodna – sila Boga ne moli – pa da otkrivamo neopisivo korisne bjelančevine onoga što danas rješavamo kukcomorom.

Post Kušni i poječ je prvi puta viđen na MRACLIN.HR.