Donosimo prvi dio intervjua s gospodinom Dragutinom Kundićem, Mraclincem koji je život pronašao u Njemačkoj, u Münchenu, gdje boravi već punih 55 godina. Dragec je danas u mirovini, no cijeli radni vijek proveo je u jednom od najelitnijih njemačkih hotela. Ispričao nam je svoja sjećanja iz Mraclina, brojne zanimljivosti iz svojih mladenačkih dana, govorio nam je i o svojem poslu, ljudima koje je upoznao.

U Njemačku ste otišli kao srednjoškolac. Koje ste školske kolege i prijatelje ostavili u Mraclinu? Kakva sjećanja nosite iz Mraclina?

Hvalen Isus i Marija! Tak se negda pozdravljalo v Mraclinu i bum probal govoriti po našem, kuliko mi bu uspelo, ali prosim vas, da se ne smejete ak nekej nebu kak treba. Ja sem Dragan Kundić, rođen 1955. v Mraclinu od mame Katice Povoljnjak z Ključić Brda i od oca Franca Kundića z Mraclina.

Moja sećanja iz djetinjstva…Svi smo bili negde isti, jedni malo bogatiji, a jedni malo siromašniji, ali smo se svi zajedno družili i igrali, ponekad i tukli, no posle smo se opet zajedno družili. Moremo biti sretni da ni bilo mobitela i kompjutera, tak da smo se zajedno igrali i spominali. Otkud da počnem? Sečam se Šabariča: v zimi smo se sklizali i po celi dan, nismo bili gladni, a kad smo bili žedni, jeli smo sneg! Po škarpe smo se mogli sklizati do Bele ceste, sve je bilo pod vodom i v zime se smrzlo, tak da je to bil mali raj, kak v Holandiji! Sanjkanje, veliki i mali pri bunkeru! Po letu smo se v Šabariču igrali kauboja i Indijanca (kaj se denes nesme reći: Indijanec!). Svoje puške, pištole, luke i strele, pračke i se druge igračke smo si sami delali.

V kotlu, pod Babičinimi rasti smo lovili ribe s košarom, samo kaj smo zvadili više piškorof i zmiji belouški neg ribe. Po rasti je bilo rogačov tere smo lovili i puščali jednoga na drugoga da se bore. Pri cirkve smo se igrali nagojnača i skrivača, a i graničara. Onda je došlo v modu pikulanje. Svaki del sela je imal svoju pikulanu. Onda viseće kuglane. Nogomet smo igrali po dvoriščima, po šudru. Negda je i krv tekla z kolen. Kad si negdo zmeknul nogu ili veliki palec, jer je lopta bila teška, išli smo v Kuče k Pucekoviču, da nam je to naravnal.

Osim sporta bilo je i muzike?

Je, pri Đeksonu smo imali neku vrstu diskokluba. On je kupoval najnovije gramofonske ploče od Beatlesov, Rollingstonsov i drugih, pa smo pri nemu v kujne, takoreči tancali, ili bolje rečeno, drmali smo se. Onda Dučec: probe i nastupi. Milek je osnoval i tamburašku skupinu mladih. Meni je dal brač prvi, a to je meni bilo malo teško, jer tu moraš puno prebirati, ali sem sejedno savladal, no onda sem več začas išel za Njemačku, tak da posle nis više sviral tamburu, ali sem si kupil električnu gitaru i to sem jedno vreme štrencal.

Osnovnu školu ste završili tu?

Škola v Mraclinu do 4. razreda, a onda put pod noge Vukovinu, v zime po velikom snegu pešice. Bili smo negda mokri ko miši, a kad ne bilo snega, išli smo z beciklini. Moj kum Čik je bil blagajnik pri zadruge, pa sem više put mesto knig vozil punu torbu zadružnih penez v Vukovinu, a on je vozil moje knige, jer se je bojal da ga nebu do orabil, ali to nigdar nigdo ni znal. Dok je još bila razglasna stanica po selu, ja sem pri nemu v kancelarije, de je bila ta sa aparatura, puščal muziku, metal ploče, a on je javljal obavesti. Negda, negda sem z njim, a i sam bral mleko za zadrugu.

U to doba još je bilo dosta poljoprivrede u Mraclinu. Kako Vam je to išlo?

Kaj nis volel, a to je bilo, delati na polu. Negda se moralo i v 5 vur jutro zdići i iti na pole, kurizu okopavati i ogrinat. Ja sem navek pelal konja, a posle v 7 vur v školu, a negda i popoldan opet na pole. Kad se seno spravljalo, moral sem na konje paziti i terati im obade da ih ne pikaju. Kad se seno odvezlo domom moral sem na štaglu gaziti seno i rivati ga v rupe pod krov, da bi ga više stalo. A pod krovom je bila prava sauna i sve puno prašine tera je pikala, a i jako je srbelo.Volel sem životinje, se kaj je bilo pri hiži. Konje, krave, svinje, kokoši, race, guske, peseke, mačke, zajce i se druge koje su bile pri hiži. Mi smo znali da krava ni ljubičasta, kak na Milka čokoladi.

Lepo je to djetinstvo bilo! No, mogel bi ja toga još puno nabrajati, ali to bi bilo preveč. Neznam jel budu mladi znali to čitati, pa im vi stariji to malo prevedite, a ja sem štel malo trenirati svoj mraclinski govor. Ako nekej ne kak treba, ja sem več 55 let vane, onda mi oprostete.

Kako ste odabrali srednju školu i buduće zanimanje? Hotel u kojem ste radili u Münchenu je svjetski poznat. Kako ste došli tamo i što Vam je bio posao? 

V Mraclinu sem živel do završetka osmoletke, kad sem otišel v Nemačku, de mi je već mama delala. A kad sem otišel z doma ne me bilo 2 lete domom…Prvo ke sem odma svatil je bilo, ti moraš dobro navčiti nemački jezik, jer bez toga nemaš šansu neke pravoga postati i tak sem već za 8 mesec svladal jezik i odma sem pošel v zanat i školu. 

Najpre sem pošel za električara, ali sem to po nagovoru moje mame dosta brzo napustil, iako sem imal osigurano mesto v Siemensu. Posle 2 godine zanata, dal sem otkaz i isti dan otišel po minhenskim hotelima (samo prve klase) iskat do me bu zel v zanat i tak sem došel v Bayerischer Hof, teri je još i denes jeden od najboljih i najpoznatijih v gradu, Evrope i svetu. Svakog leta se pri nam održava Minhenska sigurnosna konferencija (MSC) i tu sem upoznal puno političarof z celoga sveta!

Po završetku zanata (3 leta), de sem prešel se pozicije, od konobara do portera, najviše mi se sviđalo na baru de sem i ostal, jer tu je bilo najviše penez, a najmenje se delalo i imaš drukčije kontakte z gosti neg kak kakva posluga ili slično. Za barmana sem začas položil i državni ispit i tak sem ostal v te struke! Nažalost sem moral 1978. v vojsku, iako su me svi nagovarali da odem v Ameriku, kam me jeden gost štel pod svu silu zeti k sebe, imal je veliki lanc restoranov i barova, ali to nesem štel, pa sem se odlučil te 15 mesec odguliti i biti dale sloboden čovek. Posle vojske 1980., sem štel v Švicarsku radi francuskoga jezika, ali Švicarci su mi dali samo boravak na 3 meseca, a to ne bil moj cilj, jer ja sem navek štel v Kanadu. No, to mi ne uspelo tak da sem odlučil opet započeti v Nemačke, ali onda sem mogel samo tam započeti de sem bil do prije vojske i tak sem se opet vrnul na svoje staro mesto na baru otkud sem i otišel. Svi su me rado opet prijeli, kolege ko i moji gosti tere sem ostavil i tak sem tu i ostal. Onda stvaraš familiju i vreme te pregazi, tak da sem v tem hotelu sprovel moj celi radni vek (45 leta), kak i drugi moji kolege, i to ni jen ne požalil, jer smo bili kak jedna familija.

nastavlja se…

Post Intervju s Dragcem Kundićem – I. dio je prvi puta viđen na MRACLIN.HR.