U današnjem nastavku razgovora s Vladimirom Cvetnićem Milekom govorimo o njegovom glazbenom životopisu, amaterskom i profesionalnom, te početcima obiteljskog poduzeća.

U KUD-u si uglavnom svirao? 
U Ivanu Goranu Kovačiću i tancal i popeval i sviral, vodil folklor i tamburaše – sve do ’72. Onda nas je pozval Brajm, on je bil naš profesor osmogodišnje škole, leto dan smo delali zajedno. Pozval je brata, Franeka, Čomija i mene. Na razgovor. Pital je da mi potpišemo ugovor u ime Društva, a da nikoga ne pitamo. Da se naše Društvo zove Sveta Cecilija. Ajde, još bi to išlo. Ali, Goran Kovačić to ne može, ne. Mislim da je još bil Dučec kad sam dal prijedlog, gdje se god nastupa da se napomene “Goran Kovačić iz Zagreba”, nikad iz Mraclina. Tada sam predložil da se zove Dučec jer je taj ples bil prvi puta spominjan u Mraclinu. Franjo Kuhač ga je zapisal. On je bil zapisivač narodnih pjesama. A iz Dučeca su me, velim, stirali početkom drugog mjeseca ’72. godine.

Znači na tvoj prijedlog je dobio ime koje danas ima – Dučec?
Da, to je na moj prijedlog, uprava je prihvatila jednoglasno. Sve to u knjigama piše crno na bijelo. A meni se čini da ni den-denes ne znaju tancati dučec (smijeh). Najprije svoje nafči. Mi smo najprije svoje vučili i onda smo išli dalje. Da bi volel tuđe, moraš najprije voleti svoje. Da, da…

Nakon Cicibana i te generacije u Mraclinu je zasvirala Peronospora? Koje ste se godine osnovali?
Ehehe, to je bilo skroz slučajno, sad ne bi točno znal godinu…, ali nismo mi nikad išli pod tim imenom.

Tko je bio sve u sastavu?
Moj brat Nikola Cvetnić, Franjo Križanić Pap, Franjo Galeković Ferdin i ja. S tim da sem ja u početku sviral harmoniku. Posle sam kupil orgulje. Bili smo jako popularni. Svirali smo svadbe, zabave, rođendane, imendane. Probe smo imeli tu kod mene, tu smo 75. doselili, znači prije 75. još nismo zajedno svirali.

Kako ste se doista zvali?
Nikak. Zapravo, bila je jedna ideja da se zovemo 2M2F: Mika-Milek-Franjo-Franjo, a posle nas je Boys prozval Peronospora. Zato kaj ste vi bili Modra galica.

Vi ste onda svirali knajpe, skupštine, zabave? Skupštine su u to doba bile sve na Zgradi?
Prvo na Zgrade, posle u Domu. Čim je skupština odma je i knajpa. Već je bil Dom napravljen, a mi smo još neko vreme iz tradicije bili gore. Da, svirali smo i vatrogasne zabave i fašničke i druge. Samo nikad nismo šteli nekam van iti svirat makar su to mnogi šteli. Baš su u Domu bili iz Kutine vatrogasci i pitali su da bi kod njih svirali. Ma kakvi, nema šanse. I tak, sim-tam, veli taj njihov, evo ti ček i samo napiši cifru. Neću, nisam štel. Samo za boje Mraclina. Jemput smo igrali nogometnu skupštinu Vukovine. To je bilo ubitačno, ja sam bil na svadbe negde do pol jedne vure, a onda sam došel na tu skupštinu. Jedva sam to nekak zdržal. Tak mi je bilo i kad sam išel u Njemačku. Išel sam k Filčeku, a vjutro u dve vure sam krenul sa Zvonkom svojim, od moje sestre Ivanke mužem. Pogledam ja na vuru – pol jedna! Isuse Bože, pa ja se već u pol tri moram zdići. I nekak sam zdržal tih 800 kilometri.

Kao orguljaš u našoj kapeli naslijedio si svoga oca. Je li on bio prvi naš crkveni orguljaš?

Ne, prije njega je sviral Plut, mislim da je on bil učitelj tu u školi. Sviral je leto ili dve, onda je počel moj tata. On je za to išel u školu. Ja sam zbor mladih naučil dosta novih crkvenih pjesama i duhovnih šansona.

Gdje si sve radio kao nastavnik glazbe?
U Vukovini dve lete, s tim da sem imel samo pol nastave. Onda je moj pajdaš Željko Horvat (on je bil tajnik goričke škole) rekel da trebaju nekoga u Velikoj Gorici, pa sam išel tam. To je jedno vreme trajalo, pa su me maknuli i rekli – ne bude nama klerikalac predavao. Dobro, nek predaju oni koji nisu klerikalci. Je li znaju ili ne znaju, nije važno, glavno da nisu klerikalci.

I onda je krenulo obiteljsko poduzeće?
Je, u to vreme je vujča nabavil taj ručni stroj. On je bil vani u Njemačke.

Sjećam se da je i Pero Balas govoril da se išlo kod vujčeka u Njemačku?
Da, oni su tamo radili. Vujček nam je kupil i mašinu za delati kvadre. To je bila mašina za koju je trebala pista. Onda smo to počeli delati kvadre. To je išlo jako dobro. Kupil je brat stari kamion. Mislim, mene kao klerikalca više ne bu niko nigde prijel. Onda sam tu i ja počel delati i tak je to završilo do penzije u firme.